Pročitano u maju



Nije da se u maju slabo čitalo, baš naprotiv: brojni kišni dani bili su kao stvoreni za to, ali, nije bilo mnogo knjiga koje bi, po mom ukusu i mišljenju, zaslužile mesto na blogu.
Ipak, bilo je i izuzetnih dela, bilo je i jednog divnog iznenađenja u vidu Najnormalnijeg čoveka na svetu


Počećemo sa jedinom knjigom namenjenoj deci (zapravo, tinejdžerima) koja se našla među ove tri, knjigom po imenu Koralina, Nila Gejmena. Odlučila sam se da ipak pišem i o njoj, najviše zbog njene neobičnosti i različitosti, kada se uzmu u obzir knjige za decu koje sam do sada imala prilike da pročitam. Zbilja, ovo je, svakako, najneobičnija knjiga za tinejdžere sa kojom sam se susrela! Misteriozna, ponekad mračna i jeziva, ponekad divno poučna i sve vreme nepredvidiva i zbunjujuća

Fotografija sa Laguninog sajta


Sa poleđine knjige:

U novom domu Koralinine porodice postoji dvadeset dva prozora i četrnaest vrata. Sva vrata se otvaraju i zatvaraju, sem jednih. Ta vrata su zaključana, a sa njihove druge strane je samo zid od cigle. Ipak, Koralina jednog dana uspeva da ih otključa i pronalazi prolaz u drugi stan, u drugoj kući, nalik njenoj. Samo što je drugačiji... Na prvi pogled u drugom stanu sve je prekrasno. Hrana je bolja. Kutija za igračke puna je anđela na navijanje koji lepršaju svuda po spavaćoj sobi, knjiga čije se slike uvijaju, vrve i presijavaju, malih lobanja dinosaurusa koje cvokoću zubima. Ali tu su i druga majka i drugi otac koji bi želeli da Koralina ostane kod njih i bude njihova mala devojčica. Oni žele da je promene i da je nikada ne puste
I druga deca su tu zarobljena – izgubljene duše iza ogledala. Koralina je njihova jedina nada. Ona će morati da upotrebi svu svoju dovitljivost i sve alatke koje pronađe ako želi da spase izgubljenu decu, svoj običan život i sebe samu.

U centru zbivanja je hrabra, pametna, požrtvovana devojčica po imenu Koralina (ne Karolina, što ona stalno naglašava).
Njeni roditelji su prezauzeti poslovni ljudi i ne mare mnogo za njenu dosadu i znatiželju, pa ona zabavu pronalazi u šetnji, kao i u razgovorima sa svojim neobičnim susedima. Njena radoznalost odvešće je u svet koji postoji paralelno sa onim iz kojeg ona dolazi, i, iako se na početku učini boljim, zapravo je pun zamki, prepredenosti i zla. Jedina pomoć u tom svetu Koralini dolazi od mačka koji ovde, kao i kod Alise u zemlji čuda, ima moć govora koju i te kako dobro koristi. Dovitljiv je, koristi se logikom i ne odstupa od svog mišljenja koje smatra jedinim ispravnim. Neodoljivo podseća na Češirskog mačka!


,,Mogli... mogli bismo da budemo prijatelji'', reče Koralina.
,,Mogli bismo da budemo i retki primerci egzotične vrste afričkih razigranih slonova'', reče mačak. ,,Ali nismo. Ili makar ja nisam''.

,,Mačke nemaju imena'', reče.
,,Nemaju?'', upita Koralina.
,,Ne'', reče mačak. ,,Recimo, vi ljudi imate imena. To je zato što ne znate ko ste. Mi znamo ko smo, tako da nam imena nisu potrebna''.

Ono što je Koralinu sačekalo iza zida jesu loše kopije njenih roditelja, sa dugmadima umesto očiju; jezive igračke, mnoštvo pacova i bleda praznina umesto prirode. Znala je da su joj roditelji zarobljeni i znala je da mora da ih oslobodi. Morala je da bude pametna, snalažljiva i hrabra. Da li je uspela u svom naumu i šta je sve morala da uradi ja neću da vam otkrivam. Ukoliko sam vas zaintrigirala, trk u biblioteku, pa, ako vam se svidi, možete je i kupiti.  U primerku koji sam ja čitala nalaze se i jezive i strašne ilustracije koje još više kod čitaoca stvaraju napetost, grozu i jezu. Jedna baš, baš čudna knjiga, ali i vrlo poučna, to se ne sme zaboraviti. Ukoliko vas interesuje, znajte da je po ovoj knjizi napravljen crtani film. Ja ga nisam gledala.




Roman Zovem se sećanje En Brešers donosi nam emotivnu, dirljivu priču o ljubavi koja se proteže iz života u život, pred kojom izranjaju razne prepreke, ali od koje glavni junak knjige, Danijel, nipošto ne odustaje. Kroz sve svoje živote on voli jednu istu ženu, oseća njenu dušu, prepoznaje je i ulaže neverovatne napore da i ona njega prepozna.

Magična, vrlo osećajna i dirljiva priča o pravoj ljubavi koja ukazuje na njenu snagu i trajnost koja je nekome suđena.

Danijel ima večno „sećanje“, sposobnost da zapamti svoje prošle živote i da prepozna duše koje je i ranije poznavao.  To je njegov dar i prokletstvo. On provodi vekove uvek se iznova zaljubljujući u istu devojku. Iz života u život, preko različitih kontinenata i pod raznim dinastijama, Sofija i on (mada ona menja ime i izgled) uvek privlače jedno drugo – ali se ona toga ne seća. Uvek kada se u nekom istorijskom trenutku Sofija i on sretnu, neka fatalna okolnost ih brzo i bolno rastavi. Njihova ljubav uvek prekratko traje.
Počev od Male Azije 552. godine, preko Engleske 1918, pa do Virdžinije 1972. godine, njihove duše prevaljuju razne tegobne puteve da bi se ponovo srele. No, kad mlada Sofija, koja se u sadašnjem životu zove Lusi, najzad počne da otkriva tajnu njihove zajedničke prošlosti i da shvata suštinu njihove snažne međusobne privlačnosti, izvesna tajanstvena sila koja ih je oduvek rastavljala opet se pojavljuje. Oni najzad moraju da shvate šta stoji na putu njihove ljubavi kako bi barem jednom proveli život zajedno.

Skokovi kroz vreme nam predočavaju ranije živote glavnog junaka i u njima možemo pronaći opravdanja za njegove postupke u sadašnjosti, ali i postupke još dvoje ljudi koji se takođe sećaju svojih prošlih života: njegovog jedinog pravog prijatelja i njegovog strašnog neprijatelja koji ga kroz sve živote uhodi.

Veoma interesantna knjiga, sa neobičnom tematikom koja nam poručuje da se za pravu ljubav treba boriti i da ona uvek pobeđuje. Možda sve to zvuči kao kliše, ali, zar to nije istina? :)
Kraj knjige me je iznenadio, jer je ostao nedorečen, otvoren za razne mogućnosti. Očekivala sam jedan jasan i konačan rasplet, ali me je sačekalo nešto sasvim drugo. Na  Laguninom sajtu među komentarima sam naišla na podatak da će knjiga imati i nastavak. Međutim, nema ga još uvek, tako da ne znam da li su to samo nagađanja ili pouzdane informacije. Takođe se piše i o snimanju filma po ovoj knjizi...
Ukoliko vas ovo što sam napisala nije dovoljno ubedilo da pročitate knjigu, skoknite na Lagunin sajt i videće mnoštvo komentara čitalaca u kojima dele svoje oduševljenje ovom knjigom.





I, najbolja knjiga koju sam u poslednje vreme pročitala - Najnormalniji čovek na svetu Ivana Tokina. Jednostavno ispričana priča, topla i iskrena, satkana od humora, čežnje, uspomena, ljubavi... Čita se u dahu, i čini vam se da, po završetku, odmah možete iznova da je pročitate.

Evo šta je Teofil Pančić rekao o ovom divnom delu:

Negde tačno u Beogradu, i nekako otprilike sada, živi čovek, ne više mlad, a ne baš ni zreo, u gluvom i pustom porodičnom stanu koji deli još samo s psom, za razliku od života, koji ne deli ni sa kim, mada mu je prevelik tako samom. Osim starih fotografija jednog iščezlog detinjstva i porodice kakve je jednom bilo ili moglo biti, ima još samo bagaž starih grehova i sporednih ogrešenja o zakon, koja će ga dovesti do Pravnice, žene njegovih snova i možda, samo možda, njegovog života. Ako se život ne pokaže pretesnim za oboje.

A tu su negde, u fokusu junakovog pogleda, jedan grad i dve reke, jedna kafana na vodi gde se dobro jede i još bolje troše ljubavne iluzije, jedan taksista i jedna devojčica, jedna policijska plavuša koja liči na Kim Gordon, i šta biste još hteli?

Roman Ivana Tokina je diskretno nežan, elegantan, s oporom završnicom. Odlično ide uz vino, sir i Majlsa Dejvisa. Čuvati na suvom mestu zaklonjenom od sunca, uživati ga u samoći misleći na nekog dragog, dostižnog ili ne.

Neću vam ništa više pisati o ovom romanu, jer on zaslužuje malo više prostora. Na polici me strpljivo čeka druga knjiga Ivana Tokina - Molekuli, pa kada i nju budem pročitala, objaviću zajedničku recenziju ovih dveju knjiga. I jednu i drugu knjigu možete pronaći u Delfi knjižarama.

Nadam se da ste uživali u čitanju i da ćete poželeti da i sami pročitate nešto od ovoga. 💙

Коментари